„ово је јако лијепа земља. планине, ријеке — прави рај.“
каже то не подижући поглед са својих укрштених ријечи. ми смо једини људи на тераси ресторана хотела. босна тече одмах испод. дрвени точак поред ријеке, иначе кориштен за окретање ражња, стоји непомично.
хотел је некада био вермахтов бункер. сада мирно стоји, неких два километра од извора ријеке.
касније ми каже — готово успут — да га је баш он претворио у хотел и да је основао туристичку заједницу босне.
гледа ме с тихим ауторитетом. прави паузу, поглед му одлази ка води. точак се не покреће. зрак мирује.
затим се нагиње и каже: „не бих тамо никоме ништа препоручио. ништа.“
двојица добитника нобелове награде за књижевност одмах падају на памет при гледању серије лажно сјећање: иво андрић, чији роман на дрини ћуприја остаје трајна медитација о времену, сукобу и људској природи. његов мост, који од 16. стољећа премошћује дрину, више је од камене грађевине — он је стражар који одолијева природи, рату и људској амбицији, споменик континуитету постојања усред пролазности времена.
андрићев мост остаје, док ријека испод њега тече — визуелна метафора вјечног насупрот пролазном. кв-ово визуелно ходочашће дуж ријеке босне, од сарајева до саве, одражава тај контраст. ријека се пробија кроз просторе историјски подијељене по вјерским, етничким и политичким линијама, а ипак их уједињује својим током. у овом чину посматрања, попут сидхарте хермана хесеа који тражи мудрост уз ријеку, кв ослушкује тихе приче које носи струја. камера биљежи пролазне тренутке босанског живота — изненадне, пролазне винјете које израњају са сваким заокретом: знатижељни коњ, искусни ратни ветеран у пози, суморна поворка војника с иконама цара лазара на видовдан. свака слика постаје фрагмент веће цјелине, разбијено огледало босне — њезине приче повезане сталним током ријеке.
ипак, кв се не задовољава стајањем на обали као посматрач. његов рад захтијева урањање — и дословно и симболично. умјетник се стапа с водом, његов објектив повлачи се у дубину ријеке. у плићаку хвата суптилну игру свјетлости и ријечног дна, флуидну динамику природног тока. али како ријека постаје дубља, његова визија постаје замућена — оно што лежи испод остаје скривено, заклоњено непрозирношћу воде. ту површина постаје субјект — рефлективна равнина која носи само одсјаје свјетлости и промјењиве узорке воде. ове слике, дио његове серије лажно сјећање, говоре о парадоксу перцепције: оно што је ухваћено у тренутку већ је сјећање, истина која измиче док се затвара објектив.
сам наслов лажно сјећање призива нестабилност памћења и флуидност истине. у овој серији фотограф се поиграва природом сјећања и његовом склоношћу ка искривљењу. мотиви одјекују и искривљују се из кадра у кадар — елемент једне фотографије појачава се, преувеличава или обрће у другој. та техника дезоријентира гледаоца, подстиче суочавање с непоузданошћу онога што мислимо да видимо и памтимо. истовремено, кв-ове фотографије одају почаст великим мајсторима — монетовим пластовима сијена, курбеовом реалистичком приступу — док преиспитују саму идеју постојаности у умјетности и сјећању. босна, земља у којој се историја стално конструише и реконструише, постаје плодно тло за истраживање како се сјећање може његовати, али и фабриковати у сврху обликовања наратива подјеле, идентитета и припадности.
боб дилан, још један нобеловац, изражава ову двострукост тока и застоја у пјесми watching the river flow, гдје истражује егзистенцијалну напетост између напретка и инерције. он пјева: „ова стара ријека и даље тече, без обзира шта се нађе на путу и гдје вјетар пуше, и све док тече, само ћу сједити овдје и гледати како ријека тече.“
за дилана, ријека је вјечна константа, шифра за проток времена, сила равнодушна према људским напорима или патњи. и андрић је у ријеци видио симбол континуитета, силу која надживљава људске сукобе које свједочи. кв, са својом босна серијом, ту метафору шири на подручје перцепције и сјећања. ток ријеке, увијек промјењив а у основи исти, постаје метафоричка нит која повезује земљу, ја и заједничко људско искуство.
босна, са својим спорим, промишљеним током кроз крајолик, постаје савршени субјект за кв-ову филозофску рефлексију о времену и истини. у тој ријеци огледа се душа босне — њена бурна прошлост, фрагментирана садашњост и неизвјесна будућност, све то одражено у текућим водама. кв-ово лажно сјећање биљежи ту сложену игру, нудећи медитацију о пролазности искуства и конструисаности сјећања. овдје ријека није само водена маса; она је прелазни простор, граница између прошлости и садашњости, између стварности и илузије.
серија нас позива да размислимо о немогућности потпуног схватања „објективне“ природе стварности, баш као што не можемо двапут закорачити у исту ријеку. док објектив покушава зауставити тренутак у времену, истовремено признаје узалудност тог покушаја. ријека тече даље, равнодушна према људским настојањима да је обуздају или дефинишу, баш као што историја тече изван домашаја оних који је покушавају обликовати. можда бисмо требали питати кв-а о контрадикцији садржаној у наслову лажно сјећање — да ли је то критика обећања објективности фотографије или размишљање о неизбјежној субјективности људског погледа.
макс дакс, мај 2023.
фотографисао сам скулптуру на свом првом путовању уз босну послије рата, прије више од двадесет година. фигура у природној величини, с пушком у руци, уздиже се из малог сеоског гробља крај ријеке.
слику сам направио с ограде, невољан ући у гробље, забринут због могућег сусрета с друговима или рођацима. непријатељски териториј.
током година увијек бих стао да направим фотографију, постепено се приближавајући, тражећи нове углове, примјећујући промјене, детаље. једноставна дрвена клупа постављена испред гроба подсјећала ме на родитеље који вјероватно долазе овамо, оплакујући сина. иако је споменик постао дио крајолика, нешто познато, и даље сам осјећао нелагоду, као да би неко могао доћи и испитивати моју присутност или намјере.
једног зимског дана, скулптура је изгледала промијењено, глава прекривена снијегом, торзо омотан као да носи лабудово перје.
стјао сам испред ње, први пут фотографишући у висини очију, када сам зачуо аутомобил иза себе. човјек је пришао гробу, држећи у руци танке жуте свијеће. прекинуо је тишину коментаришући хладноћу. његов брат вратио се из швицарске непосредно пред рат, истекли су му боравишни документи, затим је регрутован. овдје је остао, стојећи на стражи сјећања које одбија да избрише.
једног љета, видио сам натпис „босна“ причвршћен за дрво уз ријеку, означавајући мјесто гдје се људи окупљају навече. одлучио сам вратити се зими, кад огољеле гране учине да знак више долази до изражаја.
кад сам се вратио, дрво је било сломљено. грана која је држала знак била је савијена, откинута и одбачена у поље.
док сам постављао камеру на статив, из грмља је изашао човјек и упитао ловим ли зечеве. душан ми је рекао да продаје цвијеће на пијацама, објаснивши како је овај дио ријеке током другог свјетског рата текао црвен од крви — људи су прелазили воду ходајући преко тијела, умјесто преко мостова.
можда сам заиста био у лову, с неочекиваним водичима који копају зечје рупе преда мном.
питам се како би се ријека сама назвала.
кад сам се зими вратио на гробље својих предака, гробови су били прекривени покривачима снијега. лагано се препуштајући сунцу, обриси су им се омекшавали. облици су се уздизали и спуштали у снијегу, дисали. вријеме је мијењало тежину сјећања.